Ali, ne mislim na zaplet filma, već na dešavanja koja su se odigrala tokom snimanja filma (i neposredno po završetku snimanja). Režiser Džim Šeridan je tražio da se njegovo ime ukloni sa špice (i umesto njega ostavi filmski ekvivalent termina John Doe), jer je smatrao da mu studio nije dozvolio da snimi film kakav je želeo da snimi. Šeridan je reditelj nekoliko izvandrednih filmova, među kojima je verovatno najpoznatiji Moje levo stopalo. Problem je, kako stvari stoje, bio u tome što je Šeridan prilično slobodno pristupio realizaciji scenarija, uz dosta improvizacije. T o se studiju nije uopšte dopalo, pa su mnoge scene snimljene iznova, a studio je kompletno preuzeo kontrolu nad filmom u sobi za montažu – tako da je finalna verzija verovatno vrlo daleko od onoga što je Šeridan nameravao da uradi. Priznajem, kada saznate nešto ovakvo, zaista ne znate šta da očekujete. 
U Holivudu je, izgleda, neizbežno izbeći studio rewrite i mnogi su filmovi propatili zbog intervencije studija (Alien 3 je vrlo dobar primer). Postoji mnogo razloga protiv ove prakse (čiji sam i ja protivnik), ali postoje i oni koji joj idu u prilog – sve u svemu, kada je final cut u pitanju, studio najčešće ima glavnu reč. U ovom trenutku se verovatno pitate da li je film zaista toliko loš da režiser ne želi da ima nikakve veze sa njim. Odgovor je – ne baš. Will Atenton (Daniel Craig) i njegova supruga (Rachel Weisz) se, zajedno sa dvoje dece doseljavaju u kuću u kojoj se dogodio strašan zločin – pet godina ranije, čovek koji je živeo tu je ubio svoju ženu i dvoje dece. Ubrzo po dolasku u kuću, počinje niz neobićnih događaja, koji kulminiraju saznanjem glavnog junaka da je on zapravo počinilac tog zločina, a porodica koju vidi, iluzija koju je stvorio tokom lečenja na klinici za duševno obolele. Od tog trenutka, on će pokušati da rekonstruiše šta se to zaista dogodilo u kući pre pet godina. Dream House se plasira kao horor, ali on to nije ni jednog trenutka. U pitanju je psihološki triler, sa vrlo zanimljivom postavkom i dobrim uvodom, lošom razradom i još lošijim krajem. Sa postavkom koju ima, film može da ode u bukvalno bilo kom smeru – u horor, mračno psihološko preispitivanje glavnog junaka, ili u smeru trilera o izgubljenom identitetu. Problem je u tome što u filmu ne postoji jasna ideja o tome koji smer izabrati. Nakon odličnog uvoda i serviranog glavnog obrta, film počinje da se gubi i luta, a kako se stvari primiču kraju, jasno je da će razrešenje verovatno biti trapavo. Imam utisak da se upravo u toj drugoj polovini filma i potpuno neprikladnom (i na trenutke banalnom) kraju ogleda uticaj studija da se film ukroji po njihovoj želji. Možda oni misle da to tako treba, ali cela stvar, jednostavno, ne radi. 
Kada sam na početku teksta odabrao termin tužna priča, nisam ga izabrao bez razloga – iskreno mi je žao onoga što se desilo ovom ostvarenju. Dream House ima zanimljivu ideju, s kojom je moguće uraditi bilo šta, odličnu glumačku ekipu (zaista, svi glumci su odlično odigrali svoje uloge) i potencijal da bude ako ne savršen, onda bar dobar film o traganju za izgubljenim sećanjima. Materijala je bilo za sve – karakterizaciju, dramu, intrigu, napetost, šta god vam padne na pamet. U ovom trenutku, izuzetno me zanima na šta bi film ličio da je studio dopustio Šeridanu da ga snimi kako je i nameravao. Ukoliko se ikada pojavi director’s cut verzija filma, to će biti vrlo zanimljivo za gledanje. Ovako Dream House je jedan mučki ubijen film, nasilno pretvoren da bude nešto što nije želeo. Film je gledljiv i u ovakvom obliku, jer uvod i uopšte, prva polovina filma, vrede, ali će gledalac na kraju ostati kratkih rukava. Prava šteta.
Žanr: Triler
Režija: Jim Sheridan
Scenario: David Loucka
Uloge: Daniel Craig, Rachel Weisz, Naomi Watts