Ceđenje suve drenovine

U našem časopisu već smo se nekoliko puta bavili poređenjem raznih verzija drajvera za grafičke kartice, a razlozi su sasvim prirodni: po izlasku kartice na tržište, tadašnji drajveri ne omogućuju da se iskaže sav njen potencijal, a kartica zablista najčešće već nakon nekoliko prvih revizija ovog softvera. Ovoga puta izabrali smo dva modela koja su se pojavila sredinom 2008. godine i bila prilično popularan izbor, prvo u višoj, a zatim u srednjoj cenovnoj klasi. Situacija je specifična jer je jedan od dva modela praktično dva puta "reciklirani" GeForce serije 8, pa bi trebalo da bude u mnogo boljoj startnoj poziciji, jer je NVIDIA izlazak te kartice faktički ispratila drajverom za dobro poznat čip, pa smo očekivali i manji napredak tokom novih verzija.

Odabrali smo ATI Radeon HD 4870, koji se pojavio u junu 2008, i GeForce GTS 250 iz istog leta, koji je rebrendirani GeForce 9800 GTX+, a koji je opet isto što i GeForce 8800 GTS, samo proizveden u „sitnijem“ tehnološkom procesu, što je omogućilo bezbedno podizanje taktova. To ipak ne može da prenebregne činjenicu da je taj čip prešao dve godine postojanja, a da je baziran na arhitekturi koja je stara više od tri godine. Ovo je ipak tema za drugu priču, a mi se vraćamo poređenju drajvera.

Radeon na testu potpisao je XFX, ali je reč o kartici fizički identičnoj referentnom modelu, sa 512 MB video-memorije na sebi i nešto podignutim frekvencijama GPU-a i memorije (775 naspram 750, i 3800 naspram 3600 MHz respektivno). Drugi model stiže sa nalepnicom Zotaca, i reč je o AMP! Verziji, koja takođe ima blago podignute frekvencije, ali i čitav gigabajt video RAM-a. Ipak, cilj ovog testa nije poređenje brzina samih kartica – Radeon je bio brži i tada i sada, a overklok GeForcea i dalje nije bio dovoljan da se kartica preterano približi AMD-ovom nekadašnjem top modelu. Ni razlika u količini video-memorije nije imala previše uticaja na rezultate, što zbog rezolucija u kojima smo testirali (a koje su najčešće koristili kupci ovih kartica), što zbog primetno većih penala kod GeForcea u korišćenju antialiasing režima, čemu ni gigabajt video RAM-a nije mnogo pomogao.

Poznavaoci grafičkih kartica znaju da se novi drajveri uvek „šteluju“ za poslednju generaciju grafičkih kartica, kao i da se prilagođavaju konkretnim novim igrama koje se pojavljuju (ovo rade i AMD i NVIDIA), pošto drajver učitava odgovarajući profil podešavanja i algoritama na osnovu imena EXE fajla preko koga je igra pokrenuta. Iz ovog razloga smo koristili samo igre koje su bile dostupne u vreme izlaska kartica, pošto bi korišćenje novih naslova sa drajverima od pre godinu i po dana verovatno proizvelo katastrofalne rezultate i napravilo neopravdanu razliku u brojkama. Od starih drajvera koristili smo Catalyst 8.6, koji je izašao u junu 2008, i Forceware 182.06, koji se pojavio nekoliko meseci kasnije. Prethodne verzije drajvera odbijale su instalaciju na GTS 250 prijavljujući odsustvo kompatibilnog hardvera, a editovanje instalacionog INI fajla, čemu smo pribegavali pre mnogo godina, ovde nije bilo moguće zbog drugačijeg formata koji NVIDIA sada koristi.

Kao što smo spomenuli, GeForce je na izlasku sa ove strane bio u dobroj prednosti jer su drajveri već bili razrađeni i prilagođeni celoj toj generaciji čipova. Radeon nije bio u toj poziciji jer se radilo o solidno revidiranoj elektronici u odnosu na prethodnu seriju kartica, a AMD je od tada već nekoliko puta izbacivao drajvere koji su pravili primetno ubrzanje u popularnim igrama.

Šta kažu cifre?

Ako se u nečemu može uočiti napredak između raznih verzija drajvera, to je svakako sintetika u obliku testa 3DMark. Reč "napredak" treba uzeti sa rezervom, pošto je zapravo reč o štelovanju drajvera za tehnike koje 3DMark koristi u svojim test scenama, a što se često ne odražava na druge igre. Gotovo neprimetna razlika kod GeForcea samo potvrđuje da je iz ovog čipa još tada bilo izvučeno gotovo sve što se moglo izvući, dok kod Radeona postoji mali pomak, ali ipak ne tako značajan. S druge strane, kod Radeona je očigledan dobitak u Preyu, što sugeriše da je AMD odavno sredio OpenGL komponentu drajvera, ili makar veoma dobro prilagodio profil koji se učitava za ovu igru. U igri World in Conflict, na Radeonu je sa starim drajverima sve funkcionisalo besprekorno, dok je sa novim uočeno neprijatno lagovanje koje je prilično uticalo na rezultate, ali je "uživo" mnogo više pokvarilo utisak. Kod GeForcea ovakve anomalije nisu uočene i kartica se ponašala gotovo identično sa obe verzije softvera. Naposletku, u oba slučaja uočili smo da su novi drajveri doneli i nove rezolucije dostupne u igrama, ali je to napravilo problem u naslovu Lost Planet: Extreme Condition, gde su pojedine rezolucije misteriozno nestajale nakon restarta računara ili izmene drajvera. Zbog toga ova igra nije ušla u tabelu, iako je ono malo krugova koje smo uspeli da isteramo u njoj pokazalo oko desetak procenata dobitka između starih i novih drajvera.

Očekivanja i realno stanje stvari

Da budemo iskreni, očekivali smo mnogo veće razlike, tim pre što je razmak između izlazaka testiranih drajvera prilično velik. Ponovimo još jednom da je ovde reč o specifičnoj situaciji poređenja raznorodnih grafičkih procesora od kojih je jedan bio stari model dok je drugi tek trebalo da se dokaže, što je i uspeo, pa je nakon godinu i po dana više nego upotrebljiv u svim igrama. Stoga savete o obaveznom osvežavanju drajvera koji se mogu čuti u krugovima entuzijasta treba uzeti sa rezervom: zavisno od generacije kartice koju posedujete i igara koje najčešće igrate, dobitak na brzini često će biti neprimetan, a nije nemoguće ni pogoršanje performansi. Zato nije zgoreg čuvati pojedine starije pakete sa kojima znate na čemu ste, a za novim drajverima juriti samo ako igrate najnovije igre.

Ivan Todorović