Upoznajte grafičku kartu deo po deo

Kada se osvrnemo nekoliko godina unazad, veliki broj edukativnih tekstova koji su vas upućivali u osnove matičnih ploča uticao je na to da su čak i neredovni čitaoci, pre ili kasnije, naleteli na jedan od njih. S druge strane, grafičkim kartama smo se bavili mahom u vidu recenzija, a tu smo učestalo koristili razne izraze, akronime i termine koje je većina „starih“ čitalaca odavno savladala, ali se dobar deo novajlija sigurno „našao u čudu“. Podsećeni na tako nešto, rešili smo da se malo pozabavimo grafičkim kartama u teorijskom smislu. Ipak je u pitanju jedna od najvažnijih komponenti u računaru (svakako najvažnija, ako pitate autora teksta) i trebalo bi poznavati njene elemente, makar samo u osnovnim crtama. Kako bi ovo bio jako dug posao, kada bismo svaki element koji se može naći na grafičkoj kartici opisali sa sve slikom, uzećemo jedan model kao referent. Izbor je pao na Zotac GeForce GTS250, prilično klasičan model, i kao takav idealan za našu priču.

Hlađenje

Pre svega, krenućemo od kulera, jer je to svakako prva stvar koju ćete primetiti. Pre deset i više godina, kuler, odnosno rashladni sistem u bilo kom obliku, nije bio obavezan i najčešće su čipovi bili „goli“. Danas je to prilično nepojmljivo iz prostog razloga što se toliko elemenata stavlja u GPU, pa su čak i najjeftiniji modeli opremljeni kakvim-takvim rashladnim sistemom, makar samo u vidu pasivnog „parčeta“ aluminijuma. Naš GTS250, recimo, poseduje prilično ozbiljno hlađenje koje se sastoji od aluminijumskog rashladnog profila i ventilatora. Ventilatori variraju od klasičnog oblika do onih koji su u obliku turbine. Pogađate, naš je potonja verzija. Naravno, kako ne bi sve izgledalo ružno proizvođači imaju običaj da svoje kulere oklope plastikom, ali ona često ima i još jednu svrhu. Plastični poklopac usmerava vazduh da prelazi preko rebara rashladnog sistema i šalje topao vazduh van kućišta, kako se ne bi dodatno zagrevale ostale komponente. Ovo nije pravilo, nekad zaista jeste tu isključivo radi estetike, pogotovo kada su u pitanju hlađenja koja ne zauzimaju susedni slot. Pored svega navedenog, rashladni profil se neretko izrađuje od bakra, koji je dobar termalni provodnik, a u hlađenju se često mogu pronaći toplotne cevi koje za ulogu imaju ravnomeran transfer toplote.

U zavisnosti od tipa konektora za ventilator na grafičkoj kartici možete saznati da li ćete biti u mogućnosti da kontrolišete broj obrtaja, jer izostanak te kontrole može biti vrlo iritirajući ako znate da pojedini korisinici imaju averziju prema buci i zujanju. U suštini, sve zavisi od broja konektora za ventilator. Ukoliko konektor poseduje samo dva pina, nećete biti u mogućnosti da menjate broj obrtaja. Tropinski i četvoropinski konektori će vam dati tu mogućnost, a pored manuelnog podešavanja, automatska kontrola se podrazumeva, pri čemu njen kvalitet zavisi od same implementacije na grafičkoj karti. Primerak na slici poseduje 4-pinsko rešenje, što se primećuje po širini konektora.

Izlazi

Dok ne skinemo kuler, ono što još možemo videti jesu izlazne konekcije koje grafička karta može da ostvari sa drugim uređajima. Ovo je i jedini deo koji će biti van kućišta. Uobičajena konekcija je D-Sub, odnosno VGA konektor, koji predstavlja analogni izlaz za monitor. Kako je analogna konekcija sa monitorom sve manje zastupljena, digitalni izlazi su sve češći. Stoga je gotovo neizostavan konektor na svakoj grafičkoj karti DVI, a GTS250 koji se nalazi na slici, poseduje dva. Još jedna mogućnost je HDMI, a u pitanju je jedan od najmlađih interfejsa (najmlađi ukoliko računamo 1.4 standard koji je uveden polovinom prošle godine) i sve više zastupljen kod novijih monitora. Praktično je neizostavan kod LCD i plazma televizora i koji ih poseduju po nekoliko, a čak i skoro svaki noviji uređaj kao što su BD plejeri, A/V risiveri, pa čak i noviji DVD plejer poseduje HDMI konekciju. Njegova velika prednost je mogućnost da se kroz jedan kabl propuste signali slike i zvuka što je zaista veliki dobitak kod televizora, ali i kod drugih uređaja. Dobro je znati da su DVI i HDMI delimično kompatibilni, pa će se slika i zvuk preneti bez degradacije ili bilo kakve promene. Pored navedenih, postoji mogućnost da naletite na razne kombinacije izlaza, pa se na grafičkoj kartici može zadesiti i optički audio-izlaz, kao i S-Video konektor. Poslednja i manje učestala konekcija je DisplayPort. Za razliku od starijih konekcija kao što su D Sub, S-Video i slično, ovaj tip konekcije je u ekspanziji. Generacijski je poslednji, kao i HDMI, sa kojim je prilično sličan, sposoban je da prenese sliku i zvuk kroz svoju konekciju, ali mu nedostaje podrška za Dolby TrueHD and DTS-HD Master Audio kao i još nekoliko drugih mogućnosti. Lista proizvođača koji podržavaju DisplayPort je podugačka, a najbolji primer je ATI sa Radeon HD5870 verzijom sa šest mini DisplayPort konektora. Pored određenih tehničkih prednosti, činjenica da je DisplayPort „Royalty Free“ standard možda je i najveći zupčanik koji pokreće ostale proizvođače da ga podrže.

A ispod kulera...

Nakon što smo skinuli kuler, nailazimo na PCB i sve njegove elemente. Ukoliko niste zapamtili iz tekstova sa opisom matičnih ploča, PCB (Printed Circuit Board) je tzv. štampana ploča koja ima ulogu da na sebi smesti i poveže elektroničke elemente, kao i da im obezbedi dotok struje, koristeći unapred izrađene putanje.