Jedna od često zapostavljanih, a veoma bitnih komponenata potrošačke elektronike, gde pojava novih i tehnološki naprednijih modela nije ni približno medijski, a i od strane krajnjih korisnika ispraćena, jesu upravo memorijske kartice. Vremenom su geometrijski rast performansi kao što su gustina pakovanja i brzine pristupa i rapidni pad troškova proizvodnje, a samim tim i krajnje cene doveli do toga da je flash memorija postala dominantna kada su prenosni uređaji bilo koje vrste u pitanju. Nekoliko ključnih osobina ove memorije zaslužno je za to što je danas srećemo u mnogim PDA uređajima, laptopovima, digitalnim fotoaparatima, MP3 plejerima i mobilnim telefonima. Imajući u vidu trend smanjenja dimenzija i generalne minijaturizacije u ovoj grani industrije, flash memorije su sa svojim neuporedivo manjim gabaritima i bez pokretnih delova u odnosu na klasične hard diskove postale logičan izbor u svim mobilnim spravama. Još jedan od ključnih problema proizvođača računara jeste potrošnja energije i autonomija samih uređaja, gde su memorijske kartice, sa odsustvom bilo kakvih mehaničkih elemenata koji inače troše najviše energije, i ovde odnele pobedu. Ako na sve to dodamo i znatno bolju otpornost na fizičke potrese kao i generalno odličnu izdržljivost i trajnost u najrazličitijim uslovima (visok pritisak, ekstremne temperature, uticaj vlage, čak i potpuna izloženost vodi), lako dolazimo do zaključka da je ovo tehnologija sa kojom ćemo se sve više družiti u budućnosti.

Flash memorija pronađena je od strane jednog zaposlenog kompanije Toshiba još 1980. godine, da bi prvi komercijalni flash čip NOR tipa bio predstavljen 1988. godine, i to od strane ni manje ni više nego Intela, koji je očigledno brzo shvatio potencijal nove tehnologije. Čipovi tipa NOR imaju dugačka vremena čitanja i upisa, međutim, neke njihove druge osobine su bile pogodne za korišćenje kao memorije koje čuvaju podatke kod kojih nema potrebe za čestim updateom, kao na primer kod BIOS-a i firmvera. Prve Compact Flash memorije, recimo, bile su NOR tipa, ali se kasnije prešlo na, za ovu vrstu memorijskih kartica, daleko pogodniju NAND flash memoriju. NAND flash čipovi sa daleko gušćim pakovanjem memorijskih ćelija, većim brzinama upisa i čitanja, većom trajnosti (broj ciklusa brisanja), kao i boljom perspektivom (u skladu je sa Murovim zakonom o uvećanju kapaciteta na godišnjem nivou), a samim tim i nižom cenom znatno su bolje rešenje za sve vrste "mass-storage" uređaja i memorijskih kartica. Prvi flash mediji tipa NAND bili su formata Smart Media i pojavili su se 1995. godine, da bi kasnije manje-više i svi ostali prešli na ovaj tip. Kada je tržište digitalnih aparata u pitanju, Smart Media i CompactFlash formati su zabeležili ogroman uspeh. Tako je 2001. godine SM format držao 50 procenata tržišta digitalnih fotoaparata dok je CF imao primat nad profesionalnim digitalnim kamerama.  Do 2005. Secure Digital i Multimedia Card formati dobijaju na sve većem značaju, uz čvrstu konkurenciju u vidu Memory Stick varijanti...

Krenimo redom, i to hronološkim, i recimo nešto više o svakom od gore pomenutih formata.

Smart Media

Nećemo se mnogo zadržavati na ovom Toshiba standardu, s obzirom na to da se već duži vremenski period ne proizvode odgovarajući mediji, niti izbacuju uređaji koji ih podržavaju. Značajan je zbog uticaja koji je imao na dalji razvoj tehnologije, i zato što je obeležio jedan period. Pojavio se 1995. godine sa osnovnom idejom da zameni još tada vremešni floppy disk, čak je i originalno nazvan Solid State Floppy Disk Card (SSFDC). Ubrzo je postigao veliku popularnost kod digitalnih fotoaparata, uz jaku podršku FujiFilma i Olympusa. Vremenom su potrebe za što većim kapacitetom pregazile ovaj standard, koji nikada nije izbacio karticu veću od 128 MB. Inferioran kapacitet, problemi u vezi sa nedostatkom bilo kakve interne kontrolerske logike, nezanemarljive dimenzije uzrokovali su njihovo povlačenje sa tržišta i zamenu novim formatima.

Compact Flash (CF)

CF je jedan od najstarijih i najuspešnijih formata koji su ikada predstavljeni, koji je uspostavio standard u segmentu profesionalnih kamera. Originalno razvijen od strane San Diska 1994. godine, format se zadržao do dan-danas i može se naći u velikom broju multimedijalnih uređaja. Postoje dva osnovna podtipa ovog formata, Type I i nešto deblji Type II. Osnovna razlika jeste upravo u dimenzijama, gde prvi tip ima 3,3 mm dok je drugi 5,5 mm debeo. Type I kartice se bez ikakvih problema mogu koristiti u bilo kom CF slotu (I i II), dok logično Type II samo u slotu tipa II. Najveći broj Type II uređaja su mikrodrajvovi i druge vrste minijaturnih hard diskova, dok su Type I očekivano flash memorije i one generalno čine najveći broj CF kartica. Ove kartice u okviru svog kućišta uključuju i kontroler koji upravlja radom memorije. Rade na 3,3 ili 5 V, a modeli sa flash memorijom su izuzetno fleksibilni kada su nagle temperaturne promene u pitanju, pa neki industrijski modeli normalno rade u rasponu temperatura od čak -45 do +85 stepeni Celzijusa. Brzina ovih kartica zavisi od više faktora, pre svega da li je reč o mikrodrajvovima ili o flash memoriji, a zatim i od vrste interfejsa, USB 2.0 interfejs ili IDE adapter. Brzina Compact Flash IDE (ATA) se uglavnom definiše kroz "x" rejting (8x, 20x, 133x), kao i kod CD-ROM uređaja. Vremenom je brzina transfera rasla, pa su neke od prvih verzija bile limitirane na 16,6 MB/s (PIO mod 4), zatim 66 MB/s (UDMA 66), 133 MB/s (UDMA 133), da bi takozvana CFast varijanta dogurala do SATA standarda, s tim da retko koji uređaj podžava brzine veće od 133 MB/s.

CF format se na neki način vratio u igru u poslednje dve godine kada su ga Sony, a zatim i Canon odabrali kao standard za neke svoje poluprofesionalne DSLR fotoaparate.

MultiMedia Card (MMC)

MultiMedia Card, iliti MMC memorijske kartice, postoje još od 1997. godine. Ovaj format nastao je zajedničkim zalaganjem kompanija Siemens i SanDisk. Veličine prosečne poštanske marke, našla je široku primenu u mnogim mobilnim uređajima, u jednom momentu delimično ugrožena svojim direktnim naslednikom Secure Digital standardom, ali ipak i dalje često viđena zbog svoje kompatibilnosti sa većinom SD uređaja. Tokom godina pojavilo se više različitih MMC standarda. Jedan od njih je RS-MMC (Reduced-Size MultiMediaCard), koji je doneo gotovo dvostruko redukovanje dimenzija, uz zadržavanje kompatibilnosti sa klasičnim MMC slotovima sa odgovarajućim adapterom. Dual-Voltage MMC kako im i samo ime govori podržavaju rad kako u 1,8 V tako i u 3,3 V, čime ostvaruju smanjenu potrošnju na uređajima koji to posebno iziskuju. MMCplus (full-size) i MMCmobile (reduced-size) predstavljeni 2005. godine, donose neke bitnije novine kao odgovor SD karticama, između ostalog to je i povećanje brzine na kojoj rade, a takođe zadržavaju i podršku za dual voltage. MMCmicro kartice su manje čak i od RS-MMC braće, podržavaju dual voltage način rada, i kompatibilne su naniže, a takođe se mogu koristiti u standardnim MMC i SD slotovima uz pomoć odgovarajućeg adaptera. Maksimalne brzine transfera ovih kartica iznose nekih 20 Mbit/s, dok je MMCplus standard deklarisan i do 416 Mbit/s. Velikom popularnošću SD standarda potisnute su sa tržišta, i sve je manje uređaja koji ih inicijalno podržavaju, međutim, i dalje su u upotrebi jer su kompatibilne sa većinom SD čitača.