Secure Digital (SD)

SD kartice, jedne od danas najčešće viđanih, zasnovane su na nešto starijem, gore pomenutom, MMC formatu i sa njim dele dosta sličnosti, ali ima i razlike. Možda i najbitnija razlika je upravo u Secure Digital standardu za zaštitu autorskih prava, kao i u blago asimetričnom dizajnu. Godine 2000. Matsushita, SanDisk i Toshiba osnovali su "SD card association", udruženje za promovisanje SD standarda. Inače, za ove kartice je karakteristično da imaju Speed Class Rating, sistem merenja brzine zvanično definisan od strane dotične SD asocijacije. Jedinica mere je 8 Mbit/s i odnosi se na minimalnu brzinu upisa, pa tako "Class 2" iznosi 16 Mbit/s, "Class 4" 32 Mbit/s a "Class 10" 80 Mbit/s. Naravno, tu je i stari "x" rating preuzet sa CD-ROM uređaja, gde je jedinica mere 1,2 Mbit/s. Postoji još nekoliko SD formata, kao što su miniSD i microSD, umanjene verzije, zatim SDHC ili Secure Digital High Capacity format koji omogućava karticama kapacitete do 32 GB. Tu je i SDXC (SD Extended Capacity) format predstavljen na CES-u 2009, koji dozvoljava veličine do neverovatnih 2 TB (2048 GB). Interesantno je pomenuti i SD kartice sa nekim specijalnim dodacima, poput SD Plus kartice koja sadrži integrisan USB konektor, što joj omogućava direktnu vezu preko USB porta, zatim Capacity Display SD kartica sa ugrađenim displejom koji pokazuje zauzetost memorije, a ne treba zaboraviti ni Eye-Fi SD varijantu koja, pogađate, sadrži Wi-Fi modul. Prosečne brzine transfera podataka ovih kartica kreću se oko 100-200 Mbit/s, dok najnovije SDXC dostižu brzine od 400 Mbit/s (Toshiba je najavila mode od 480 Mbit/s). Secure Digital format je danas jedan od najdominantnijih na tržištu. Najveći broj netbookova, PDA uređaja, mobilnih telefona, digitalnih kamera, audio plejera pa i igračkih konzola koriste neku od ovih kartica.

Memory Stick

Memory Stick praktično označava čitavu familiju memorijskih kartica, koju je još davne 1998. godine predstavio Sony, i do danas koristi u celokupnoj gami svojih proizvoda. Dugo vremena je Sony bio veran sopstvenom standardu, i na velikom broju mobilnih telefona, digitalnih aparata, plejera i ostalih uređaja forsirao samo ovaj format. Međutim, situacija se izgleda menja jer je Sony početkom ove godine najavio više kamera i digitalnih aparata koji će koristiti kako Memory Stick tako i SD i SDHC standarde.

Memory Stick PRO bio je prvi pravi naslednik originala, i pojavivši se 2003. godine doneo je dugo očekivane veće kapacitete kao i brzine transfera podataka, uz relativno očuvanje kompatibilnosti. Memory Stick Duo je Sonijev odgovor na smanjenje dimenzija kako bi se zadovoljile potrebe mobilnih telefona, PSP-a i drugih džepnih naprava. Ubrzo ga je zamenio Memory Stick PRO Duo, koji je pređašnji limit od 128 MB popeo na 32 GB. Pomenućemo i Memory Stick PRO-HG Duo i Memory Stick Micro (M2) standarde, kao i Memory Stick XC format predstavljen početkom 2009, koji donosi maksimalni teoretski kapacitet od 2 TB.  Brzine ovih kartica se kreću od 160 Mbit/s do nekih maksimalnih 480 Mbit/s (MSXC). Iako je Sony konačno otvorio vrata i drugim formatima na svojim uređajima, razvoj MS tehnologije će se nastaviti.

xD-Picture Card

xD-Picture Card, skraćeno od extreme Digital, format je koji je relativno veoma mlad, razvijen od strane Olympusa i FujuFilma, a zvanično predstavljen u julu 2002. godine. Prvenstveno je namenjen digitalnim fotoaparatima i kamerama, kao i digitalnim diktafonima ovih kompanija. Originalne xD kartice bile su dostupne u veličinama od 16 do 512 MB, da bi se u februaru 2005. pojavile takozvane Type M kartice, MLC arhitekture, koje su povećale teoretski kapacitet na 8 GB. Ova serija je imala problem u lošijim brzinama čitanja/upisa u odnosu na originalne. Type H kartice su ugledale svetlost dana u novembru 2005, nudeći veće brzine transfera u odnosu na Type M, međutim, njihova proizvodnja je obustavljena već 2008. zbog visokih troškova. Aprila 2008. stigao je Type M+ format, sa 1,5 puta većom brzinom transfera od običnog Type M. Bile su dostupne samo u kapacitetima od 1 i 2 GB. Maksimalne brzine koje ove kartice postižu su 6 MB/s za čitanje i 3,75 MB/s za upis.

Zbog nedovoljnog maksimalnog kapaciteta (najviše 2 GB), male brzine transfera, fizičkih dimenzija, visoke cene, generalno slabe podrške na uređajima, ovaj format je izgubio trku sa konkurencijom, i sada već napušten i od strane njegovih osnivača.

Primat SD standarda

Godine 2001. Smart Media kartice držale su gotovo 50 procenata tržišta digitalnih fotoaparata, da bi do 2005. SD/MMC format preuzeo primat. U ovom momentu svi vodeći proizvođači digitalnih kamera, uključujući Canon, Casio, FujiFilm, Kodak, Nikon, Olympus, Panasonic, Pentax, Ricoh, Samsung i Sony koriste SD u svojim proizvodima. Postoji nekolicina profesionalnih aparata koji i dalje podržavaju Compact Flash, bilo na sekundarnom slotu ili kao glavni memorijski medij.

Takođe i mnoge igračke konzole koriste memorijske kartice za svoje dodatne funkcionalnosti. Tako Xbox 360 koristi flash memoriju za čuvanje pozicija u igrama, igračkih profila ili sadržaja skinutog sa Xbox Live portala, zatim Nintendo Wii i DS su kompatibilni sa SD karticama, dok Play Station 3 koristi CompactFlash, Secure Digital i Memory Stick PRO Duo.

Evidentno je da je tržište mobilnih uređaja odavno pronašlo izvor u kom će utoliti svoju žeđ za gigabajtima, a to svakako nije hard disk drive tehnologija stara više od pola veka. Kada odvojimo na jednu stranu sve prednosti flash memorije i memorijskih uređaja baziranih na njoj (veća energetska efikasnost, manja potrošnja, veća gustina pakovanja, manje dimenzije, veća pouzdanost i otpornost u radu) postavlja se pitanje šta je to što usporava prelazak sa klasičnih hard diskova na SSD uređaje - flash memoriju? Odgovor je cena, koja je, nažalost, i dalje ključni faktor. Još uvek je cena po gigabajtu NAND Flash memorije poprilično veća od cene staze sa blokovima na disku hard drajva. Međutim, situacija se menja iz dana u dan, veliki broj proizvođača već u ovom trenutku nudi solidan broj relativno jeftinih i prosečnom korisniku dostupnih SSD uređaja, tako da se u ne tako dalekoj budućnosti konačno može očekivati prava smena generacija.

Cunami kartica

Evo i jedne, slobodno možemo reći, zanimljivosti o memorijskoj kartici koja je "preživela" udar cunamija koji se dogodio krajem 2004. godine na Tajlandu. Nažalost, pod tragičnim okolnostima njeni vlasnici nisu preživeli katastrofu. Džon i Džeki Nil, bračni par iz Kanade, na svom božićnom odmoru odlučili su da po ko zna koji put posete predivne plaže Khao Laka na Tajlandu. U jutro 26. decembra, uživajući pored mora primetili su veliki talas u daljini i počeli da ga fotografišu svojim aparatom, potpuno nesvesni opasnosti koja im preti, zajedno sa još mnogo drugih turista koji su se tog kobnog dana zadesili na plaži. Uslikali su nekoliko zapanjujućih fotografija, od kojih je poslednja napravljena bukvalno nekoliko trenutaka pre nego što je cunami udario u obalu. Mesec dana nakon nesreće jedan američki sveštenik doputovao je na Tajland sa svojim kolegom i sasvim slučajno, šetajući plažom, naišao na poluuništenu kameru. Ispostavilo se da je to kamera nastradalog bračnog para, dok je memorijska kartica ostala gotovo netaknuta zajedno sa fotografijama koje su kasnije obišle svet.

RAM i ROM

Već su i ptice naučile da za razliku od RAM (Random Access Memory) memorije, koja se koristi kao sistemska memorija u gotovo svim računarskim sistemima i koja nije postojana, tj. gubi memorijske vrednosti nakon što isključite napajanje, postoji i postojana ili ROM (Read Only Memory) memorija. Međutim, vrednosti u ovoj memoriji se ne mogu menjati, pa zato imamo EEPROM (Electrically-erasable programmable read only memory), odnosno takozvanu flash memoriju, koja čini osnovu gotovo svih današnjih memorijskih kartica.