Nekada se zapitam da li će prestati potreba za pisanjem kolumni ovog i sličnog tipa kada se jednostavno sve situacije “izližu”? Jeste istina to što odgovor “Kakva MAC adresa, pa ja imam PC?” biva smešan iznova i iznova, ali se ne može konstantno ponavljati u vidu delova članka. Onda se setim da postoji isuviše brz razvoj tehnike i tehnologije i da se nove stvari pojavljuju tako rapidno da ljudi stalno izmišljaju nova pitanja koja lako dospevaju na stranice blogova, kolumni, časopisa... Ne treba isključiti ni mogućnosti da se za neke dobro poznate stvari pojave novi biseri, kao ovaj, od pre samo nekoliko dana:

Časopis Digital tradicionalno organizuje novogodišnju anketu u kojoj čitaoci mogu da osvoje vredne nagrade. Paralelne strukture unutar magazina odlučile su da organizuju još jedan kviz, pod imenom „Nešto sasvim levi“ u kojem pobednik ne dobija apsolutno ništa. Pa ukoliko ste do sada na drugim takmičenjima i anketama navikli da ne dobijate ništa u „Sasvim levom“ kvizu bićete na poznatom terenu.

Pravila su jednostavna, nema ih, pitanja su tu, ako odgovorite, super, ako ne odgovorite, još bolje. Ako ne znate odgovor, pogledajte na kraju teksta, a možete da pogledate i pre nego što odgovorite pa da se lažete kako ste uspešno savladali kviz i znali odgovore na sva pitanja.

Sve može preko interneta

Potpuno mi je interesantno to što sada najveći broj državnih ustanova, ali zapravo i neki privatnici, imaju tu neku potrebu da svoje poslovanje u odnosu prema nama, građanima, prebacuju na internet. I to je, ako mene pitate, čist plus. Ne pričam ovde o eBanking usluzi, koja je svakako trebalo odavno da postane svakodnevica nas koji ne propustimo nekoliko časova a da ne sednemo ispred ekrana naših računara, već i na sve drugo što bi nam olakšalo živote - izvod iz matične knjige, vađenje lične karte, zakazivanje pregleda ili bilo šta “četvrto”.

Jedna od svetlih tačaka u toj “internet spoznaji” svakako je poručivanje izvoda iz matične knjige rođenih, i to na opštini Savski Venac. Već dugi niz godina tamo možete na lak način putem globalne mreže poručiti svoja dokumenta, dobiti ih na kućnu adresu kurirskom službom i na taj način ne pomeriti se iz kuće. Međutim, taj slučaj jedan je od retkih, a nije mi bilo potrebno više od mesec dana i nekoliko zahteva prijatelja i poznanika da shvatim da to “internet prisustvo” nije baš ono što bi trebalo da bude. Izgleda da ljudi koji su želeli te funkcije na svom sajtu nisu baš najbolje shvatili koncept “usluge iz fotelje”.

Šifra: skupljam pare za Mac!

Znate kako se konstantno priča da će softver da preuzme primat nad hardverom, i da ćemo uskoro da plaćamo samo softver, a da ćemo hardver dobijati besplatno? Ta ideja mi se nikako ne sviđa, a i po svemu sudeći udaljena je nekoliko svetlosnih godina od sadašnjice, posebno od Srbije. Softver se i te kako razvija i postaje sve važniji element svakog parčeta elektronike, ali je nama hardver i dalje veoma bitan, pa često više pažnje posvećujemo upravo onome što možemo da „opipamo“. Međutim, simbioza hardvera i softvera u modernom dobu jednostavno je neraskidiva, pa se hteli - ne hteli, vrlo često bakćemo i sa softverom u velikoj meri.

Računari u zdravstvu

Moj lokalni Dom Zdravlja uveo je računare u svoje prostorije i vođenje kartona pacijenata u istim pre oko 7 godina. Sećam se toga jer su sistem uvodili upravo onih dana kada sam ja uzimao lekarsko da mogu da polažem za B kategoriju, pa po datumu u vozačkoj mogu da se prisetim kada je to tačno bilo. I naravno, problemi su bili očekivani, a najviše su se ogledali u tome što je pregled svakog pacijenta trajao u proseku pet do deset minuta duže. Pre je lekar koji pregleda samo brzo i potpuno nečitko škrabao nešto po kartonu i slao pacijenta dalje, a „po novom“ je morao sve to da kuca „u kompjuter“ , taster po taster, i ne daj Bože da slučajno promaši neko slovo. Čovek bi se ponadao da smo odmakli nešto dalje sedam godina kasnije.

Opet sam se obreo u istom Domu Zdravlja pre samo nekoliko nedelja, opet mi je potrebno lekarsko uverenje, a ono podrazumeva mišljenje oftalmologa, neuropsihijatra, psihologa i lekara opšte prakse, da tako kažemo. Dolazim ja, kažem šta mi treba, sestra uzvraća - „Nema problema, ali danas ne možete da se pregledate, nemamo struje“. Ja vrtim po glavi kako izgleda pregled i upitam - „A za šta vam tačno treba struja kod ovih pregleda?“ da bih dobio poluprekorni pogled, kako to samo sestre mogu - „Pa zbog kartona u računaru!“. Eto, prva negativna strana vođenja dokumenata u kompjuterima - kad nema struje, nema pregleda. Vratim se ja sutra, neverovatno ali - ima struje!

Šta se sme a šta se ne sme #2

Ukoliko ste nekim čudom propustili prošlomesečno izdanje časopisa Digital, pa samim tim i rubrike „Nešto sasvim levo“, glavno pitanje je bilo šta se sme raditi sa računarom a šta ne sme, kako bi vaš personalni kompjuter imao dug život. Tu je pokrivanje monitora kako na njega ne bi pala prašina, gašenje računara kada je potrebno uključiti USB drajv, „dezorijentacija“ kompjuterskog miša i tako dalje. Na svu žalost, ili možda sreću, tu nije kraj kojekakvim „narodskim rešenjima“, sumnjivim običajima i rezonovanju iz prošlog veka.

Tu je recimo pravilo da računar ne treba nikada gasiti, jer se uključivanjem i isključivanjem najlakše kvari. I dok u ovom slučaju postoji neka osnovna pretpostavka koja je zapravo istinita (ali ne u bukvalno prenesenoj formi na ovaj slučaj) to svakako ne znači da je gašenje računara potrebno „braniti životom“ kao da je u pitanju server koji poseduje neverovatno važne podatke i neophodno je da bude dostupan 24 sata dnevno. Štaviše, uz konstantan rad kompjuter se pregreva, znatno više „prlja“ pa i kuleri postaju bučniji, a da ne govorimo da Windows sam po sebi posle nekog vremena jednostavno „vapi“ za resetovanjem. Pa ipak, kada zamolite korisnika da isključi kompjuter, dobićete nepoverljiv pogled i zahtev da podrobno objasnite zbog čega je to potrebno učiniti.

Šta se sme a šta se ne sme

Nove tehnologije sa sobom uvek donose neke nepoznanice i zbog toga je normalno da se ljudi „plaše“ novotarija iz sveta tehnike. Iz tog straha (koji je nekada i poluopravdan) proizilaze brojne zanimljive situacije i zakonitosti. Recimo, ne treba brzo menjati kanale na televizoru da se ne bi pokvario. Nikako ne smete utišati televizor na nulu kada ga gasite, jer posle kada ga uključite zvuk više neće raditi. Tu su i hitovi poput ubacivanja daljinskog u celofan, pokrivanja televizora sa gornje strane novinama ili čaršafom da ne bi ulazila prašina (od koje će se, naravno, televizor pokvariti) i tako dalje. Pa kad je takva situacija sa nečim što je odavno „među nama“ i još pri tom odomaćeno kod većine stanovnika na planeti, šta treba očekivati od računara, koji su i dalje velika nepoznanica? Treba očekivati mnogo veće nebuloze, a bogami i brojne telefonske pozive ako ste „onaj što zna sa tim kompjuterima“. Zasigurno se ne mogu setiti svega, ali evo nekoliko zanimljivih primera šta je sve ono što stvara strah kod ljudi a povezano je sa kompjuterima.

Atak na moje zdravlje!

Mislio sam da mi se tako nešto nikada neće dogoditi u životu, ali počelo je da se događa - „krenulo je“ ozbiljno da mi „udara“ na zdravlje kada neko ne zna da koristi kompjuter. Svojevremeno sam bio nekako ravnodušan, ili više sa osmehom odlučivao da dočekam takve događaje, tek ponekad preuzimajući stvar u svoje ruke uz „e, ’ajde daj meni, nećemo da ostarimo ovde čekajući da ti to uradiš“. Međutim, sada sve više sebe podsećam na one likove iz stripova koji hoće da se samoubiju kada stoje „nad glavom“ nekome i čekaju da ovaj posao od pet sekundi uradi već dva minuta.

Sve je počelo nekako nenadano, kada sam došao do „subjekta A“ (zvaćemo ga tako) i pogledao u njegov računar. LCD ekran, ali rezolucija 1024x768, nije nativna, sve je mutno i oči bole strašno. Krećem naivno sa „E, daj samo da ti sredim nešto“, misleći da ovaj ne zna za bolje. Popravljam rezoluciju, stavljam nativnu, onako sav ponosan kažem „A? A? Bolje, zar ne?“ da bih dobio kiseli osmeh i „ali sada mi je sve sitno, ništa ne vidim, vrati mi onako“. „Ali, mutno je, ništa se ne vidi kako treba, pokvarićeš vid?“, „Ma ovako ne vidim ništa, vidi kako je sitno, daj ti meni onako!“. U neverici, skoro automatski vraćam nazad rezoluciju na 1024x768 i već posle 15 sekundi gledanja u ekran osećam kako oči počinju da mi se pregrevaju. To je naravno bio samo početak.

Mac je najbolji!

Svakako možemo da govorimo o tome da li Stiv Džobs prodaje maglu ili „stvarne“ proizvode, da li je bio prvi u koje čemu ili se samo tako izdaje, da li Apple zapravo predstavlja najbolju ili najgoru firmu na planeti, da li je on vizionar ili nije... Ali jedno je sigurno - ljudi prodaju pa prodaju, ne mogu da naštancaju proizvoda koliko „gladnih očiju“ ima u Americi i ostatku sveta. I još nešto je sigurno - umeju da spakuju proizvod, umeju da naprave intuitivni softver i umeju da „pogode žicu“: šta je to što je ljudima potrebno. To „pogađanje žice“ samim tim nas dovodi i do glavnog konflikta sa „kompjuterašima“. „Žica“ je nažalost kod prosečnih stanovnika, a ne kod geekova koji žele da do tančina „čačkaju“ hardver ili podešavaju softver svog ličnog računara.

Međutim, pored standardnog hejtovanja Apple proizvoda i uopšte „vrhuške“ te kompanije, shvatio sam da jako veliki deo problema, možda čak i najveći ne leži u njima, već zapravo u kupcima te opreme. Nadam se da više niko od „stručne javnosti“ ne misli da ne postoje ljudi koji kupuju „jabuka“ proizvode bez obzira na njihove karakteristike i na to da li su im oni potrebni. Ukoliko Apple nešto izda, oni to moraju posedovati. Naravno, postoji i „umereno-ekstremna“ struja, ako se uopšte neka grupacija može etiketirati takvim oksimoronom, koja kupuje samo Apple proizvode, ali ipak one koji su im potrebni ili „potrebni“. Logično, tu su i oni koji zaista „moraju“ da imaju Apple, jer koriste njihove specifične programe, poput recimo Final Cuta, jer im zaista odgovara set portova koje sa sobom Apple nosi, profesionalno se bave muzikom pa im je lakše povezivanje instrumenata (mada su i tu granice znatno pomerene) i slično. Ali, od svih tih, čini mi se da je najgora kategorija onih koji kupe Apple proizvod, pre svega prenosni ili desktop računar, da bi na njemu instalirali - Windows.