Nemojte da pišete programe!

Sedim ja tako jednog dana, gledam svoja posla, kad zvoni mobilni telefon. Nisam baš bio raspoložen za razgovor mobilnim, bilo je nešto posle 22h uveče, ali šta ću, ja nisam od onih što se ne javljaju na pozive.

Ja: „Halo?“
Ona: „Ej ćao, šta radiš?“
Ja: „Ništa, evo, čituckam nešto“.
Ona: „E super, slušaj, zvala je Caca, hoće nešto da te pita u vezi onog programa što si joj pisao za računar“.
Ja: „Ja pisao program?“
Ona: „Da!“
Ja: „Ali ... ja ne pišem programe? Ne bavim se programiranjem...“
Ona: „Ne znam, nešto u vezi računara što si joj sređivao...“.
Ja: „Ali ja joj nisam sređivao računar, nisam njen računar nikad video u životu?“
Ona: „Ajde vi se čujte pa neka ti objasni!“

Poznavanje rada na računaru sada u Evropi zovu „vozačkom dozvolom“, što možda i nije loš termin jer je „vozačka“ nešto što zapravo ima najveći broj žitelja Starog kontinenta. Ipak, možda je bolje nekako tu osnovnu pismenost zvati „diplomom osnovne škole“, jer se nivo problema koji se javljaju kod onih koji ne koriste računare može porediti sa problemima osnovnoškolaca kada savlađuju računske operacije ili pisana slova. Razmišljao sam o većini tih problema, i zaista, dešavaju se po nekakvom ključu, ponavljaju i za veliki broj korisnika su identični. Ako ste i vi napredniji „kompjuteraš“ iz kraja, onda ste se zasigurno susreli sa nekim od sledećih primera:

Primer: Memorija

Korisnik: „Ćao, jel imaš malo vremena za jedno pitanje?“
Ja: „Naravno!“
Korisnik: „Kaže mi program da nemam dovoljno memorije. Gde bih mogao da je downloadujem sa interneta, na kojoj adresi?“

Primer: Monitor

Korisnik: „Pomagaj, hitno je! Petar je ušao kod mene u sobu i isključio mi je monitor dok sam pisala rad već dva sata. Ne smem ništa da diram, kako da povratim rad, nije valjda izgubljen zauvek?“

...ali kako to stvarno izgleda

Dok ne počnete da radite u nekom časopisu (po mogućstvu nedeljniku ili mesečniku) i iz prve ruke se ne uverite kako izgleda „slanje broja u štampu“ i šta to u stvari podrazumeva slobodno vam možemo reći da vam ni na kraj pameti ne može biti ceo proces. Na svu sreću, evo prilike da iz prve ruke saznate šta se u stvari krije iza onoga što svakog prvog u mesecu (osim u avgustu) kupujete na kiosku.

... Kinect.

Lično, veliki sam ljubitelj pravca „aktivnog gejminga“, odnosno forsiranja igrača da ustanu iz svojih fotelja, kauča, kreveta i preuzmu aktivno učešće u dešavanjima na ekranu tako što će mahati rukama i nogama, pomerati se, skakati i ko zna šta još sve ne zarad najboljeg skora na kraju igre, ali i zarad sopstvenog zdravlja. Još početkom dvehiljaditih isprobao sam Eyetoy, sada već rudimentalni softver za detekciju pokreta, koji je zapravo putem kamere snimao promene u okruženju i to prenosio na ekran. Problem ovog sistema bio je u tome što je pokret mogao biti bilo kakav, važno je samo to da kamera registruje promenu unutar piksela koji je rezervisan za neku radnju. Iako je bio prilično bazičan, Eyetoy jeste otvorio novo poglavlje, kojim je potom suvereno zavladao Nintendo sa svojim Wiijem. Ja sam, naravno, jednom prilikom na CeBIT-u, mesecima pre lansiranja, imao prilike da isprobam Wii i on mi se toliko dopao da sam po lansiranju Wiija u Evropi prešao više od hiljadu kilometara (kolima doduše) da bih došao do svog primerka. Nakon toga počelo je stradanje nameštaja, plafona pa i drugih ljudi od strane Wiimotea. Samim tim, možete da pretpostavite moje oduševljenje kada sam shvatio da ću na ovogodišnjem GamesCom sajmu imati priliku da probam Microsoft Kinect (nekada poznat kao Project Natal).