Šta se sme a šta se ne sme

Nove tehnologije sa sobom uvek donose neke nepoznanice i zbog toga je normalno da se ljudi „plaše“ novotarija iz sveta tehnike. Iz tog straha (koji je nekada i poluopravdan) proizilaze brojne zanimljive situacije i zakonitosti. Recimo, ne treba brzo menjati kanale na televizoru da se ne bi pokvario. Nikako ne smete utišati televizor na nulu kada ga gasite, jer posle kada ga uključite zvuk više neće raditi. Tu su i hitovi poput ubacivanja daljinskog u celofan, pokrivanja televizora sa gornje strane novinama ili čaršafom da ne bi ulazila prašina (od koje će se, naravno, televizor pokvariti) i tako dalje. Pa kad je takva situacija sa nečim što je odavno „među nama“ i još pri tom odomaćeno kod većine stanovnika na planeti, šta treba očekivati od računara, koji su i dalje velika nepoznanica? Treba očekivati mnogo veće nebuloze, a bogami i brojne telefonske pozive ako ste „onaj što zna sa tim kompjuterima“. Zasigurno se ne mogu setiti svega, ali evo nekoliko zanimljivih primera šta je sve ono što stvara strah kod ljudi a povezano je sa kompjuterima.

Pre svega, tu su raznorazni „priključni“ problemi. Recimo:

-    Da li smem da priključim punjač na laptop dok je on uključen?
-    Naravno.
-    Ne razumeš me, ne mislim kad je punjač uključen, već laptop!
-    Tome i služi, a takvu poruku ti laptop i daje, slobodno uključi punjač u laptop u sred rada.
-    (tiho, skoro nečujno) U redu.
Ili, raznorazne periferije:
-    Je l' smem da priključim miša dok je računar uključen?
-    Apsolutno, to se tako i radi.
-    Ali nama su na poslu rekli da to tako ne sme?
-    Bolje da ne započinjemo tu temu.
Ili, uvek se mogu prisetiti genijalnog slučaja sa priključivanjem USB flash memorije. Ja kod izvesne osobe, dajem USB flash i kažem:
-    OK, prekopiraj samo sa USB-a materijal, evo doneo sam, pa da idem.
-    Uffff ... ok, ali u sred sam ovog dokumenta i otvoreni su mi neki sajtovi, više njih, ko će to sve da pamti.
-    Um ... pa, nema veze, samo prekopiraj (kažem ja, nesvestan toga šta mi zapravo sagovornik govori).
-    OK, OK!

Tada dolazi najzanimljiviji deo. Čovek snima dokument u Wordu, gasi internet browser, klikće na Start i Shut Down. Ja zbunjen, gledam šta će sledeće da se dogodi, i događa se naravno najgore - čovek ubacuje USB flash u slobodan port i iznova uključuje računar. Gledam bledo u njega, on sa izrazom „Šta, je l' se nešto čudno desilo?“ pogleda u mene, potom u ekran računara, čekajući da se Windows uključi. Odlazi u My Computer i kopira fajlove. Ja, pošto sam svojim izuzetnim vidovnjačkim sposobnostima predvideo šta će uslediti nakon kopiranja fajlova, na kvarnjaka čupam USB flash iz drajva i uz „OK, ćao“ ustajem, spreman naravno za zblanuti pogled, parcijalnu ukočenost i naravno „Pa je l' si ti lud, pa tako će mi se pokvariti kompjuter!!!“ komentare.

Pored ovih, nazovimo ih „priključnim“ problemima, postoji i čitav serijal „periferijskih“. Ovde ne govorimo o tome da treba pokrivati tastaturu i miša da se ne bi pokvarili, govorimo o nekim još zanimljivijim stvarima. Recimo, nikako ne smete okretati miša „na leđa“ dok radi jer će se „laser resetovati“. Na pitanje, šta to tačno znači, dobijam odgovor da je u pitanju situacija kada se miš potpuno „dezorijentiše“ i nakon toga postoji dobra šansa da više neće hteti da radi. Da tek vidite kakva je reakcija ljudi kada se oglasi sistemski zvučnik ako na tastaturi pritisnete više od dozvoljenog broja karaktera. Mislim da se može ravnati sa „šizelom“ za vreme bombardovanja.

Monitor je specifično zanimljiva tema, jer je sličan televizoru, ali pored čuvenog „pokrivanja“ poseduje jednu unikatnost - rezolucije. Tako sam pričao sa jednim mlađim čovekom u dvadesetim godinama koji mi je priznao kako ne voli da igra video igre, iako nema ništa protiv njih, jer - kvare monitor. Nisam baš bio siguran kako kvare monitor pa sam ga zamolio da mi pojasni, da bih dobio prilično (za njega) smislen odgovor. Naime, ulazak u igru ponekada i više puta resetuje i menja rezoluciju ekrana (a katkad igra zapravo i radi u različitoj rezoluciji od one u Windowsu), što dovodi do prevelikog opterećenja za monitor, i dokazano je (ne znam gde, možda u nekoj grupi koja se trudi da zabrani video igre „jer su nasilne“) da se ovako višestruko smanjuje radni vek svakog monitora. Pokušao sam na najbolji mogući način da mu pojasnim da slobodno može da uživa u video igrama koliko god želi, i da jedino što može negativno da utiče na monitor jeste njegova pesnica u istom ako se iznervira tokom neke kompetitivne partije, ali izgleda da nije shvatio moj humor, niti dobronamerni savet.

I, kada malo bolje razmislim, postoji još pregršt primera šta se sme a šta ne sme sa računarima, a pošto su urednici za ovu kolumnu odredili samo jednu stranu, zakazujem vam nastavak druženja u letnjem dvobroju, gde ćemo protresti koji su još strahovi domaćih korisnika kompjutera.