Računari u zdravstvu
Moj lokalni Dom Zdravlja uveo je računare u svoje prostorije i vođenje kartona pacijenata u istim pre oko 7 godina. Sećam se toga jer su sistem uvodili upravo onih dana kada sam ja uzimao lekarsko da mogu da polažem za B kategoriju, pa po datumu u vozačkoj mogu da se prisetim kada je to tačno bilo. I naravno, problemi su bili očekivani, a najviše su se ogledali u tome što je pregled svakog pacijenta trajao u proseku pet do deset minuta duže. Pre je lekar koji pregleda samo brzo i potpuno nečitko škrabao nešto po kartonu i slao pacijenta dalje, a „po novom“ je morao sve to da kuca „u kompjuter“ , taster po taster, i ne daj Bože da slučajno promaši neko slovo. Čovek bi se ponadao da smo odmakli nešto dalje sedam godina kasnije.
Opet sam se obreo u istom Domu Zdravlja pre samo nekoliko nedelja, opet mi je potrebno lekarsko uverenje, a ono podrazumeva mišljenje oftalmologa, neuropsihijatra, psihologa i lekara opšte prakse, da tako kažemo. Dolazim ja, kažem šta mi treba, sestra uzvraća - „Nema problema, ali danas ne možete da se pregledate, nemamo struje“. Ja vrtim po glavi kako izgleda pregled i upitam - „A za šta vam tačno treba struja kod ovih pregleda?“ da bih dobio poluprekorni pogled, kako to samo sestre mogu - „Pa zbog kartona u računaru!“. Eto, prva negativna strana vođenja dokumenata u kompjuterima - kad nema struje, nema pregleda. Vratim se ja sutra, neverovatno ali - ima struje!
Ulazim u prvu prostoriju u kojoj treba da se „prijavim“. Neljubazna sestra (nije ista kao ona juče) mi daje neki papir, traži ličnu kartu i kaže „Izađite napolje, popunite papir pa se vratite“. Ja to i činim, ne znam tačno zbog čega, eto me nazad kroz nekoliko minuta, samo da bih video da ona i dalje pokušava da upiše ukupno 5 reči u kompjuter. Možda zbog toga i šalje „pacijente“ napolje, da joj ne stvaraju nervozu, da ne vide da se blamira, ne znam. Sistemom pokušaja i pogrešaka uspešno upisuje moje ime, datum rođenja i mesto prebivališta u nekakvom Word templateu, dok joj je pozadina radne površine polumutna fotografija deteta pored bicikla u nekoj vikendici, razvučena neprirodno od ivice do ivice pa dete izgleda kao Šilja koji vozi velosiped. Klikće da se ištampa papir, ne događa se ništa. Klikće ponovo, opet ništa. Windows izbacuje neku poruku, ali ona je ignoriše, i opet klikće. Ja onako kurtoazno pomenem da možda nema papira u štampaču i bivam u pravu (priznajem, i sebe sam iznenadio da kod tih uređaja iz pakla, iz prve ubodem šta im ne valja). Naravno, bez otkazivanja svih poslatih „poslova“ štampač štampa moju „prijavu“ u deset primeraka, uz negodovanje medicinske sestre koje bih smeo preneti u integralnom obliku ali ne i na ovim stranicama.
Sa tim sveže ištampanim papirom odlazim na preglede i posle nekoliko desetina minuta čekanja, ulazim kod oftalmologa. Sam pregled traje minut, upisivanje rezultata pregleda u računar traje devet. Napamet sam naučio sve brojeve i slova sa one table za kontrolu vida okačene na zid, pa ako neko hoće da prevari sistem, neka mi se obrati putem e-maila. Nekako me je bio i blam ljudi koji ispred čekaju, pomisliće, ko zna šta radim unutra, a najcrnje od svega je to što bih ja koji nikada program za unos podataka u kartone nisam ni video, verovatno upisao tri do četiri puta brže nego doktorka koja ga posmatra već sedmu godinu za redom.
Naredna etapa pregleda prolazi bez većih problema, osim što ekran na kojem lekar radi nema baš boje kakve bi trebalo da ima. Možda je trebalo da ga posavetujem da pređe u susednu prostoriju kod oftalmologa, za svaki slučaj. Konačno, u finalnoj sobi, lekar sve unose u računar obavlja isključivo putem tastature. U prvi mah me podsetilo na to divno vreme DOS-a, ali odmah nakon toga i na one ne tako sjajne trenutke kada vam “rikne” NoName miš plaćen 30 maraka pa za prvu pomoć morate samo preko tastature da se krećete kroz Windows. Ono što je fascinantno je to što je doktor tako razvio svoj skill, da mu miš zapravo skoro ni ne treba. Potpuno me je oduševio snalaženjem sa poljima, kretanjem TAB i SHIFT+TAB kombinacijama, ja verujem da se on sa mišem ne bi ni snašao!
I razmišljam tako na kraju čitavog pregleda, da nije tih računara i novih tehnologija, ne samo da bi ukupni pregled tog dana trajao zasigurno oko 45 minuta kraće, već bih ga završio čitav jedan dan ranije. I posle kao kompjuteri korak u budućnost! Svašta.